beats by dre cheap

Mahaluša

Mahaluša ili skitara je udata žena, domaćica po zanimanju. Ali za razliku od vrijednih, urednih, odgovornih žena, mahaluša je lijena, neuredna, aljkava. Ona zapostavlja porodicu, skita po mahali, traži žrtve koje će je pozvati na kafu, koje hoće slušati njene tračeve. Vrlo često pored kafe marne ona i kolač, pitu ili štogod drugo, što se nađe spremljeno, najede se i onda još manje misli kako bi trebala poći kući i napraviti jelo za svoju djecu, koja su gladna kod kuće i muža koji će doći gladan s posla. Poslije uobičajenih, ceremonijalnih pitanja kod ulaska u tuđu kuću, mahaluša zauzima udobno mjesto u sobi. Ona zna sve sobe u mahali i šire, i odmah s vrata zna gdje će sjesti.Uglavnom sjedi u sobi, nikako na terasi ili verandi ili u avliji. Ona je profesionalna, vodi razgovore u četiri oka.Tako može reći svakoj ženi kako ona nešto kaže samo njoj i ne bi volila da se to čuje od nje. Ne bi to mogla kabuliti. Ne želi da neko sa strane, nepozvan sluša njene razgovore. Govori tiho, koristi se mimikom, dizanjem i spuštanjem obrva, trepavica, skupljanjem i širenjem usana, mahanjem rukama i tako povećava važnost i mistiku svog laprdanja. Idući tako mahalom, naša komšinica Hajra ugleda komšinicu Seniju kako nešto grabi po avliji. I odmah počinje: „ Kako si draga Senija, šta to čistiš, jesi li ti to travu pokosila, pa je sad skupljaš, ja neka “ , postavlja pitanja i sama odgovara . „Ma ja, malo, moram , da liči na nešto. Kako si ti moja Hajro, hoćeš na kafu,i meni se pije “ kaže Senija i ostavlja grablje. „ Ma nemam puno vremena, doće mi Salih s posla, trebam nešto skuhati, al’ hajdi “, prihvati Hajra i skrenu u avliju. I dok Senija stavlja džezvu s vodom na šporet, Hajra nastavlja: „ Ona Razina, Meliha, što studira u Tuzli, ništa ne studira, našla nekog momka i stalno je s njim. Raza jadnica ne zna, šuti draga ženo, ne bih volila da se čuje od mene. Već je četiri godine u Tuzli , a još je na drugoj godini. Raza se ušutila, povukla u sebe, kao da nešto naslućuje, boji se da Hamza ne čuje. Kakav je ljut, kad bi sazn'o, izudar'o bi i jednu i drugu “. “ Primijetila sam ja da se ona nešto puno cifra. Svaki put kad dođe iz Tuzle, druge cipele, pa štiklice, druga haljina, pa šminka, pa friz. Sve to košta, nemaju oni baš toliko para“ prihvata Senija i stavlja kafu na sto.” Ma, nije to samo kod njih draga Hajro. Mnoga djeca odu na fakultet pa zijane godine. I u mene su dvije unuke otišle u Sarajevo, ne znam šta će biti. Zato ne smijem ništa govoriti”. “Biće dobro, akobogda, one su hajirli, nemoj se sikirati ” kaže Hajra i otpi gutljaj mirišljive kafe. “ A znaš šta ono dimi kod Sifeta i Suade? Onaj miris roštilja skoro svako veče. Nije to draga nikakvo meso. To Sifo šeret uzme u Alje mesara, dadne mu Aljo džabe komad loja, pa Sifo zapali roštilj i stavi loj da se prži. Kad se loj zapali, ufati se veliki dim i raziđe po mahali. Dim miriše, u raje curi pljuvačka na usta, pitaju se otkuda Sifi pare za meso. Oni ne znaju da to nije meso. A Sifo pored loja na rešetku stavio krompire i paprike i uživa što narod misli da on mariše ćevape i rozbratne”. “ E jest fitne, baš je dobar” dodaje Senija. Tako razgovor traje oko dva sata, dok Hajra ne pretrese cijelu mahalu. Onda ona ustaje i govori kako mora kući. Oprašta se od Senije kao da se neće viditi dugo vremena, a biće tu opet, na istoj sećiji za tri ili četiri dana. Hoda Hajra uz ulicu, ne ide joj se kući, kad vidi Mirsadu Hazimovcu. “ Kako si Mirso, dušo moja, šta ima novo kod tebe, kako su Hazim i djeca. Eto ja bila malo u čaršiji pa idem kući. Trebam nešto skuhati, doće Salih s posla, a i djeca su gladna“. “Neka bogati, šta si navalila, stići ćeš, hajdi da popijemo kafu, baš mi se pije“ navali Mirsada, a Hajra ko’ nevoljno prihvati. “ Pa hajdi kad baš hoćeš, nećemo dugo”, uđe kroz kapiju, pa u sobu i smjesti se na minderu. Dok se Mirsada vrti oko šporeta Hajra otvara diskusiju: „Ona Razina, Meliha, što studira u Tuzli ... I tako dalje …Isto kao prije…. Kad izađe od Mirsade na ulicu, sretnu je komšinica Almasa Safetovca, ozbiljna i stroga žena koja baš ne miriše Hajru i reče joj: “Bona ženo, šta je tebi, šta će tebi stan, ovdje stani, ondje blehni, tako prođe dan.“ Ošuti Hajra i ode kući. Kod kuće djeca plaču, slinava, prljava, traže da jedu. Hajra im razbi u tavu nekoliko jaja i djeca se ušutiše. Iznese usisivač na sred sobe i stade skidati store. Uto će i Salih na vrata. Vidi onaj nered pa će upitati: „ Ima li se ženo šta jesti ?„ . „ Ima kiselog mlijeka u špajzu, udrobi onu pogaču, svakako je tvrda, da se ne baci „ reče Hajra radeći. “ Opet mlijeko, prekjuče sam jeo mlijeko” nezadovoljno će Salih. “Vidiš da radim, nemam kada, šta hoćeš, jedi šta ima” otrese Hajra. “Dobro ,de ženo, vidim da radiš. Radi manje po kući, prvo nešto skuhaj” miroljubivo će Salih i ode u špajz. Fehim Mujic, New Jersey, oktobar 6. 2012.

FEHIM MUJIĆ: ESEJI 1
http://sjecanjarazmisljanjaideje.blogger.ba
06/10/2012 23:24